Home » EVROPSKA UNIJA » Institucije EU

Institucije EU

Evropska unija je utvrdila jedinstveni institucionalni okvir u cilju unapređenja svojih vrednosti, postizanja svojih ciljeva, očuvanja svojih interesa, kao i obezbeđenja koherentnosti, efikasnosti i kontinuiteta svojih politika i akcija. Institucije EU jesu:

Evropski parlament

Evropski parlament predstavlja instituciju Evropske unije sa najvećim demokratskim legitimitetom, jer predstavlja građane Unije, koji poslanike biraju neposredno od 1979. godine, svakih pet godina, na demokratskim izborima. EP plenarno zaseda u Strazburu i Briselu, u kome se održava i rad Komiteta, dok se Sekretarijat EP nalazi u Luksemburgu. Prema Lisabonskom ugovoru predviđeno je da maksimalni broj poslanika u Parlamentu iznosi 750 plus predsednik. Pritom, Ugovorom nije izvršena raspodela poslaničkih mesta između država članica, već se samo daju kriterijumi na osnovu kojih će Evropski savet jednoglasno, na inicijativu i saglasnost Evropskog parlamenta, svojom odlukom to učiniti. Prvi kriterijum je da minimalni broj poslanika koje ima država članica iznosi 6 (sada 5 – Malta), a maksimalan 96 (sada 99 – Nemačka). Drugi je tkz. načelo degresivne proporcionalnosti koji ide na uštrb zemalja sa većim brojem stanovnika. Poslanici u EP predstavljaju svoju političku partiju i svoje građane, tako da su grupisani u političke grupacije, a ne na nacionalnoj osnovi. Najbrojnija politička grupacija u EP su Evropske narodne stranke – Evropski demokrati, Partije evropskih socijalista i Savez liberal-demokrata za Evropu.

Lisabonski ugovor nastavlja ranije započeti trend jačanja uloge i značaja Evropskog parlamenta. Tako Evropski parlament zajedno sa Savetom vrši zakonodavne i budžetske funkcije, vrši političku kontrolu i daje mišljenja u skladu sa uslovima predviđenim Ugovorom. Uloga EP je ojačana i u postupku izbora predsednika Komisije. Evropski parlament kontroliše rad ostalih institucija EU, bira evropskog ombudsmana i daje saglasnost na svako proširenje EU. Za predsednika EP je nakon junskih izbora 2009. izabran Jirži Busek.

Evropska komisija

Evropska komisija je najvažnija izvršna institucija EU. Komisija radi na unapređenju opšteg interesa Unije i u tu svrhu preduzima unicijative. Ona se stara o primeni ugovora, kao i mera koje su, u skladu sa njima, usvojile institucije Unije. Ona nadgleda primenu prava Unije, koje se sprovodi pod kontrolom Suda pravde Evropske unije. Komisija realizuje budžet i rukovodi programima; vrši koordinacione, izvršne i upravne funkcije u skladu sa uslovima utvrđenim ugovorima. Komisija se bira na period od 5 godina. Članovi Komisije se biraju na osnovu njihove opšte sposobnosti i njihovog evropskogang ažovanja i između lica koja garantuju da će potpuno nezavisno vršiti svoje funkcije

Komisija imenovana između datuma stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona i 31. oktobra 2014. godine sastavljena je od predstavnika svake države članice ( u ovom trenutku 27 članova), uključujući njenog predsednika i visokog predstavnika Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti, koji je pri tome jedan od njenih potpredsednika. Od 1. novembra 2014. godine, Komisija će biti sastavljena od određenog broja članova, uključujući njenog predsednika i visokog predstavnika Unije za spoljen poslove i politiku bezbednosti, koji odgovra broju od dve trećine država članica. Članovi Komisije biraju se između državljana država članica na osnovu apsolutno ravnomernog sistema rotacije zemalja članica, koji treba da na zadovoljavajući način izrazi demografske i geografske karakteristike država članica. Iako vlade predlažu komesare, oni u svom radu nikako nisu njihovi predstavnici, oni su nezavisni od svojih država i ne smeju ni tražiti uputstva od njih.

Oblasti nadležnosti komesara su: saobraćaj i energetika; konkurencija; poljoprivreda, seoski razvoj i vodoprivreda; privreda i informatičko društvo; unutrašnje tržište, poreska politika i carinska unija; istraživanje; ekonomska i monetarna pitanja; razvoj i humanitarna pomoć; proširenje; spoljni poslovi; trgovina; zaštita zdravlja i potrošača; regionalna politika; obrazovanje i kultura; budžet; pravosuđe i unutrašnji poslovi; zapošljavanje i socijalna pitanja.

Predsednik Evropske komisije u periodu 2009 – 2014 je Žoze Manuel Barozo.

Savet Evropske unije (Savet ministara)

Savet je telo u kome se neposredno izražavaju interesi država članica i predstavlja najbitniji zakonodavni organ Unije. On utvrđuje i koordinira aktivnosti u skladu sa uslovima koji su utvrđeni ugovorima. Savet je sastavljen od po jednog predstavnika svake države članice na nivou ministra, koji je ovlašćen da se angažuje u ime države članice koju zastupa i ima pravo glasa, u zavisnosti od oblasti koja se nalazi na dnevnom redu Saveta. Ukupno ima 9 formacija Saveta ministara.

Savet za opšte poslove osigurava konherentnost rada različitih sastava saveata. On priprema sastanke Evropskog saveta i osigurava njegov rad u saradnji sa predsednikom Evropskog saveta i Komisijom. Funkciju predsedavajućeg odgovarajućim saveta naizmenično vrše države članice u Savetu, na osnovu sistema ravnomerne rotacije.

U Savetu se odluke donose kvalifikovanom većinom, jedino u slučajevima kada je to ugovorima drugačije određeno. Sastanci Saveta održavaju se redovno jednom mesečno, a po potrebi organizuju se i vanredna zasedanja, kao i nezvanični sastanci na kojima se ne donose odluke. Savet je nadležan za donošenje odluka radi ostvarivanja Ugovorom utvrđenih ciljeva, donošenje propisa, usaglašavanje ekonomskih politika država članica itd.

Evropski savet
Evrospki savet daje neophodne podsticaje Uniji za njen razvoj i utvrđuje njenu opštu političku orjentaciju i prioritete. Evropski savet čine šefovi država ili vlada država članica, kao i njegov predsednik i predsednik Komisije. Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti Unije, takođe, učestvuje u njegovom radu. Sastaju se najmanje dva puta u jednom polugodištu na zahtev njegovog predsenika. Kada to zahteva situacija, predsednik saziva vanredno zasedanje Evropskog saveta.

Na sastancima Evropskog saveta razmatraju se ključna pitanja od interesa za spoljnu, bezbednosnu i unutrašnju politiku EU, a zaključci se potom objavljuju u vidu saopštenja i imaju ulogu smernica za rad institucija EU. Evropski savet donosi, pre svega, političke odluke, a ne pravne pa se stoga i ne pojavljuje kao zakonodavni organ, iako njegove odluke imaju dalekosežne posledice.

Sud pravde Evropske unije

Sud pravde Evropske unije obuhvata Sud pravde, Prvostepeni sud i specijalizovane sudove. On osigurava poštovanje prava u okviru tumačenja i primene ugovora. Sud pravde je sastavljen od po jednog sudije iz svake države članice ( trenutno 27 sudija), a pomoć mu pružaju pravobranioci. Prvostepeni sud je sastavljen od najmanje po jednog sudije iz svake države članice. Sudije i pravobranioci Suda pravde i Prvostepenog suda biraju se između lica koja nude svaku garanciju za nezavistan rad.

Sud pravde Evropske unije odlučuje o tužbama koje podnose države članice, institucije, fizička ili pravna lica; u toku prethodnog postupka, na zahtev nacionalnih sudova, o tumačenju prava Unije ili o validnosti akata koja su usvojile institucije Unije; kao i o drugim slučajevima koji su predviđeni ugovorima.

Presuda Suda pravde evropske unije je konačna i ima jaču snagu od presuda vrhovnih sudova država članica. Budući da presude Evropskog suda imaju snagu izvora prava, uloga suda nije više samo sudska, već on ima i zakonodavnu funkciju. Presude Suda su konačne i nema prava žalbe, a još se nije desilo da država članica ne ispuni šta joj sud naredi. Alternativa povinovanju presudi je istupanje iz članstva EU. Sedište Suda je u Luksemburgu.

Evropska centralna banka

Usvajanjem Lisabonskog ugovora Evropska centralna banka je uključena u listu glavnih organa Unije. Time je izmenjen i nčinimenovanjapredsednika, potpredsednika i članova izvršnog odbora. Njih imenuje Evropski savet, odlučujući kvalifikovanom većinom, na preporuku saveat i nakon konsultovanja Evropskog parlamenta i Saveta guvernera Evropske centralne banke. Evropska centralna banka i nacionalne centralne banke sačinjavaju Evropski sistem centralnih banaka. Evropska centralna banka i nacionalne centralne banke država članica čija je moneta evro, i koje obrazuju Evrosistem, vode monetarnu politiku Unije. Glavni cilj ESCB-a jeste održavanje stabilnosti cena. ECB ima svojstvo pravnog lica, nezavisna je u vršenju svojih nadležnosti i u oblasti upravljanja finansijama. Ona je jedina ovlašćena da odobrava emitovanje evra.

Evropski računovodstevni sud

Evropski računovodtevni sud je osnovan Ugovorom o izmenama finansijskih propisa u julu 1975. godine, sa radom je počeo u oktobru 1977. godine. Ugovorom o Evropskoj uniji ovaj sud je dobio status organa EU. Evropski računovodstveni sud nadležan je da kontroliše prihode i troškove institucija EU, garantuje zdravo finansijsko upravljanje i omogućava Evropskom parlamentu da odobri izvršavanje budžeta. Sedište Evropskog finansijskog suda nalazi se u Luksemburgu.

Materijal preuzet sa sajta UEF-a Srbija.