Home » EVROPSKA UNIJA » TTIP – korak ka ekonomskom NATO-u?

TTIP – korak ka ekonomskom NATO-u?

ljubo slika

U poslednje vrijeme u  političkim, stručnim i lobističkim krugovima u Briselu, najpopularniji akronim je TTIP. O Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu se razgovara svuda i svi su zainteresovani da saznaju više o sporazumu koji je izazvao dosta oprečnih mišljenja u američkoj i evropskoj javnosti a da nijedan njegov dio još uvijek nije zvanično objavljen.

Ideja o transatlantskoj zoni slobodne trgovine nije novost i traje koliko i projekat izgradnje Evropske unije.  Poslednji pokušaj formalizacije ovakve ideje, Multilateralni sporazum o investicijama (MAI), koji je trebalo da potpišu članice OECD-a propao je krajem devedesetih, usled brojnih kritika stručnog i političkog javnog mnjenja.

Početkom prošle godine SAD i EU su zvanično ušle u pregovore oko kreiranja prekoatlantske zone slobodne trgovine. Prije toga su dvije strane otpočele ili završile slične sporazume sa drugim partnerima. EU sa Kanadom, a SAD sa još jedanaest zemalja već prolazi proces verifikacije Transpacifičkog partnerstva (TPP).

Ne treba biti posebno obaviješten kako bi se shvatio osnovni razlog za TTIP, koji je jasno geopolitički.[1] Nesumnjivo je da bi uzajamno otvaranje dvaju supertržišta imalo veoma dobre efekte po obije ekonomije, i da bi rast mogao da bude rezultat ovoga procesa. Veoma je važno imati u vidu da je ovaj dokument možda i poslednja šansa da zapadna ekonomska sfera kao cjelina ne izgubi korak u trci sa drugim makro učesnicima na globalnoj ekonomskoj utakmici. I pored fraza o saradnji ka zajedničkom rastu (convergence), jasno je da različiti politički i vrednosni sistemi ne mogu biti ništa drugo do suparnici (competition) na globalnom ekonomskom planu.

Upravo su ti politički i vrednosni razlozi  možda i klica neuspjeha ovog dokumenta. Naime, raniji neuspjesi u postizanju sličnih sporazuma, natjerali su donosioce odluka da ovaj put proces pregovaranja sakriju od očiju javnosti zbog brojnih opstrukcija koje mogu proizvesti iskazivanja javnog nezadovoljstva prema tekstu dokumenta (ovo je nešto o čemu Kina i Rusija u velikoj mjeri ne moraju da brinu). Javnost je prepoznata kao najveći „unutrašnji neprijatelj“ ovog dokumenta, dok mu, paradoksalno, jedino javnost može garantovati dobru provjeru  (kroz participaciju civilnog sektora najviše).

Prije nego što su njemački Zeleni u martu u javnost pustili osnovni tekst dokumenta, kritika je već stigla od američkog ljevičarskog javnog mnjenja[2], koje je  u ovom ugovoru vidjelo prijetnju za suverenitet nacionalnih država. Za njih je TTIP oružje multinacionalnih korporacija koje ovim sporazumom svoje privilegije treba da pretpostave nacionalnim zakonodavstvima, kao i uvod u situaciju u kojoj se međunarodnim arbitražama omogućava da prisile vlade država potpisnica da efikasnije izvršavaju reparacije oštećenim investitorima.

Za nas je veoma bitno  što ovaj dokument znači za EU, da li može ubrzati proces federalizacije ili može voditi ka razvodnjavanju ovog saveza. TTIP može biti uvod u oba scenarija, ali je na samoj EU da, ili iskoristi situaciju što je sada sama SAD prepoznaje kao jedinog partnera u bilateralnim pregovorima o transatlantskom partnerstvu, ili da dozvoli da joj eventualna pasivnost uz uključivanje drugih, poput Ukrajine, Turske, Gruzije, Norveške u pregovore ugrozi dominantnu poziciju i da je pretvori u organizaciju koja nije ništa drugo do švedskog stola za različite apetite nacionalnih država, od kojih će svaka uzimati ono što joj treba. Ako bi Velikoj Britaniji obaveze koje bi pretpostavila politička unija izazvale nelagodnost koje bi se najprije riješili, treba se zapitati što bi to Crna Gora trenutno odbacila, i kakve bi to konsekvence imalo po njene građane.

Jasno je da će i ovaj dokument kao i svaki drugi koji ima jasan geopolitički cilj  izazvati brojne negativne reakcije javnog mnjenja, od protesta velikih sindikalnih udruženja koja će misliti da su prava radnika ovim ugrožena, preko „zelenih“ aktivista koji će postavljati crvene linije kada je GMO u pitanju, pa do ekstremno-desnih političkih snaga i nezadovoljnih ribara npr.

Iz ovih razloga je dobra odluka EU da jedan dio stavki ugovora stavi na javnu raspravu, jer je to jedini način da razdvojimo racionalnu od populističke kritike i ovaj dokument koji će imati posljedice na živote više od milijardu ljudi na oba kontiinenta, učinimo boljim i prihvatljivijim. Uostalom, stav američke senatorke Elizabet Voren, da „dokument koji nije prošao demokratsku provjeru, nikad ne bi smio biti potpisan“[3] je nešto što bi trebalo da bude dogma u svakom demokratskom društvu.

Ljubomir Filipović,

Predsjednik Unije evropskih federalista Crne Gore

[1] Peter van Ham “The geopolitics of TTIP” Clingendael University (October 2013)

[2] Lori M. Walach „Le traité transatlantique, un typhon qui menace les Européens”, Le Monde diplomatique (Novembre 2013)

 

[3] http://www.huffingtonpost.com/2013/06/19/elizabeth-warren-obama-trade_n_3467497.html