Home » EVROPSKA UNIJA

Category Archives: EVROPSKA UNIJA

TTIP – korak ka ekonomskom NATO-u?

ljubo slika

U poslednje vrijeme u  političkim, stručnim i lobističkim krugovima u Briselu, najpopularniji akronim je TTIP. O Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu se razgovara svuda i svi su zainteresovani da saznaju više o sporazumu koji je izazvao dosta oprečnih mišljenja u američkoj i evropskoj javnosti a da nijedan njegov dio još uvijek nije zvanično objavljen.

Ideja o transatlantskoj zoni slobodne trgovine nije novost i traje koliko i projekat izgradnje Evropske unije.  Poslednji pokušaj formalizacije ovakve ideje, Multilateralni sporazum o investicijama (MAI), koji je trebalo da potpišu članice OECD-a propao je krajem devedesetih, usled brojnih kritika stručnog i političkog javnog mnjenja.

Početkom prošle godine SAD i EU su zvanično ušle u pregovore oko kreiranja prekoatlantske zone slobodne trgovine. Prije toga su dvije strane otpočele ili završile slične sporazume sa drugim partnerima. EU sa Kanadom, a SAD sa još jedanaest zemalja već prolazi proces verifikacije Transpacifičkog partnerstva (TPP).

Ne treba biti posebno obaviješten kako bi se shvatio osnovni razlog za TTIP, koji je jasno geopolitički.[1] Nesumnjivo je da bi uzajamno otvaranje dvaju supertržišta imalo veoma dobre efekte po obije ekonomije, i da bi rast mogao da bude rezultat ovoga procesa. Veoma je važno imati u vidu da je ovaj dokument možda i poslednja šansa da zapadna ekonomska sfera kao cjelina ne izgubi korak u trci sa drugim makro učesnicima na globalnoj ekonomskoj utakmici. I pored fraza o saradnji ka zajedničkom rastu (convergence), jasno je da različiti politički i vrednosni sistemi ne mogu biti ništa drugo do suparnici (competition) na globalnom ekonomskom planu.

Upravo su ti politički i vrednosni razlozi  možda i klica neuspjeha ovog dokumenta. Naime, raniji neuspjesi u postizanju sličnih sporazuma, natjerali su donosioce odluka da ovaj put proces pregovaranja sakriju od očiju javnosti zbog brojnih opstrukcija koje mogu proizvesti iskazivanja javnog nezadovoljstva prema tekstu dokumenta (ovo je nešto o čemu Kina i Rusija u velikoj mjeri ne moraju da brinu). Javnost je prepoznata kao najveći „unutrašnji neprijatelj“ ovog dokumenta, dok mu, paradoksalno, jedino javnost može garantovati dobru provjeru  (kroz participaciju civilnog sektora najviše).

Prije nego što su njemački Zeleni u martu u javnost pustili osnovni tekst dokumenta, kritika je već stigla od američkog ljevičarskog javnog mnjenja[2], koje je  u ovom ugovoru vidjelo prijetnju za suverenitet nacionalnih država. Za njih je TTIP oružje multinacionalnih korporacija koje ovim sporazumom svoje privilegije treba da pretpostave nacionalnim zakonodavstvima, kao i uvod u situaciju u kojoj se međunarodnim arbitražama omogućava da prisile vlade država potpisnica da efikasnije izvršavaju reparacije oštećenim investitorima.

Za nas je veoma bitno  što ovaj dokument znači za EU, da li može ubrzati proces federalizacije ili može voditi ka razvodnjavanju ovog saveza. TTIP može biti uvod u oba scenarija, ali je na samoj EU da, ili iskoristi situaciju što je sada sama SAD prepoznaje kao jedinog partnera u bilateralnim pregovorima o transatlantskom partnerstvu, ili da dozvoli da joj eventualna pasivnost uz uključivanje drugih, poput Ukrajine, Turske, Gruzije, Norveške u pregovore ugrozi dominantnu poziciju i da je pretvori u organizaciju koja nije ništa drugo do švedskog stola za različite apetite nacionalnih država, od kojih će svaka uzimati ono što joj treba. Ako bi Velikoj Britaniji obaveze koje bi pretpostavila politička unija izazvale nelagodnost koje bi se najprije riješili, treba se zapitati što bi to Crna Gora trenutno odbacila, i kakve bi to konsekvence imalo po njene građane.

Jasno je da će i ovaj dokument kao i svaki drugi koji ima jasan geopolitički cilj  izazvati brojne negativne reakcije javnog mnjenja, od protesta velikih sindikalnih udruženja koja će misliti da su prava radnika ovim ugrožena, preko „zelenih“ aktivista koji će postavljati crvene linije kada je GMO u pitanju, pa do ekstremno-desnih političkih snaga i nezadovoljnih ribara npr.

Iz ovih razloga je dobra odluka EU da jedan dio stavki ugovora stavi na javnu raspravu, jer je to jedini način da razdvojimo racionalnu od populističke kritike i ovaj dokument koji će imati posljedice na živote više od milijardu ljudi na oba kontiinenta, učinimo boljim i prihvatljivijim. Uostalom, stav američke senatorke Elizabet Voren, da „dokument koji nije prošao demokratsku provjeru, nikad ne bi smio biti potpisan“[3] je nešto što bi trebalo da bude dogma u svakom demokratskom društvu.

Ljubomir Filipović,

Predsjednik Unije evropskih federalista Crne Gore

[1] Peter van Ham “The geopolitics of TTIP” Clingendael University (October 2013)

[2] Lori M. Walach „Le traité transatlantique, un typhon qui menace les Européens”, Le Monde diplomatique (Novembre 2013)

 

[3] http://www.huffingtonpost.com/2013/06/19/elizabeth-warren-obama-trade_n_3467497.html

Budžetske igre

Marija Blagojević

Marija Blagojević, generalna sekretarka UEF CG

     Nakon pregovora koji su trajali dva dana, lideri zemalja članica Evropske Unije su dogovorili kako bi trebalo da izgleda Budžet EU u narednih 7 godina. Za razliku od samih članica čija se budžetska politika mijenja iz godine u godinu, Evropska unija ima sedmogodišnji plan prihoda i rashoda. Sa tom praksom počelo se još 80-ih godina prošlog vijeka, kada je na čelu Evropske komisije bio Žak Delor. Projekcija budžeta na višegodišnjem nivou trebalo bi da osigura finansiranje institucija EU. 

            Presedan je to što će Budžet za narednu godinu po prvi put biti manji nego za prethodnu kao i to da će ovogodišnji budžet biti prvi štedljivi u proteklih 60 godina, što će dovesti u rizik realizaciju velikog broja javnih projekata. Na scenu sada stupaju poslanici Evropskog Parlamenta, koji su prethodnih dana izrazili negodovanje i najavili žustru borbu protiv usvajanja ovakvog Budžeta.

             Smanjeni su izdaci za prekogranični saobraćaj i projekte u energetici i telekomunikacijama, kao i plate zvaničnika. Međutim, manje je i novca za pomoć siromašnim zemljama ili regionima, koji su od ključnog značaja za Evropu, što je bilo predmet oštrih kritika.

     Treba naglasiti da oko 80 odsto budžetskih sredstava, odlazi na subvencije koje se vraćaju članicama Evropske unije, dok ostalih 20 procenata pokriva troškove u spoljnoj politici, institucijama i službama. Najveći korisnici budžeta EU su poljoprivrednici, odnosno subvencionisani projekti u agraru i izgradnji infrastrukture. Naučni i istraživački projekti do sada su imali najmanju finansijsku podršku Unije, što Brisel sada pokušava da promijeni.

         Ako se osvrnemo na činjenicu da se najveći broj subvencija izdvaja za oblast poljoprivrede, onda ne treba da čudi to što je Francuska protiv smanjenja budžeta, uzimajući u obzir da ima najveći broj proljoprivrednika koji su korisnici ovih subvencija.

     Njemačka, kao zemlja čije je učešće u budžetu najveće (oko 20%) ne koristi veliki broj ovih subvencija, ali samim tim što izdvaja za njih, uživa druge olakšice.

    Pitanje koje treba da brine Evropu jeste način korišćenja budžeta, kao i oblasti koje imaju prioritet. Da li je, zaista, potrebno izdvajati toliko za administraciju i poljoprivredu?

       Osvrćem se na poljoprivredu, jer se za nju izdvaja oko 40% budžeta EU i to isključivo u direktnim subvencijama. Do prije par godina taj procenat je bio blizu 60%, što je zaostavština vremena nastajanja Evropske ekonomske zajednice, čiji je jedan od glavnih ciljeva u poslijeratnom period bio jačanje poljoprivrede kako bi Evropa mogla da se nahrani. U današnjem kontekstu, to nema previše smisla, posebno ako se uzme u obzir kako se ove subvencije zloupotrebljavaju. ,,Razmaženi” poljoprivrednici proizvedu više nego što je potrebno, pa kad ne mogu da dobiju nadoknadu za to, blokiraju puteve, nakon čega dobiju nadoknadu, a država članica baca višak proizvedene hrane, jer ne postoji potražnja za njom. Proizvodi ne mogu ni da se poklone u humanitarne svrhe, jer je transport preskup.

      Evropa, itekako, treba da preispita budžetsku ,,disciplinu“ svojih članica, ali i svoje mehanizme raspodjele i kontrole sredstava, jer na kraju je budžet smanjen na području istraživanja, obrazovanja, velikih internacionalnih infrastrukturnih projekata koji bi mogli pomoći i smanjenju visoke nezaposlenosti među mladima.

        Ostaje nada da će poslanici Evropskog Parlamenta uspjeti da natjeraju lidere da preispitaju svoju odluku, jer Evropa bez inovatnivnih projekata i nade za sve ,,ujedinjene u različitosti”, gubi svoju suštinu.

autorka je Marija Blagojević, generalna sekretarka UEF Crna Gora i članica glavnog odbora FOM SDP Crne Gore

 

 

 

Zašto je Mali bitan za budućnost EU?

   DSC08038

    Mali, jedna od stabilnijih afričkih demokratija, tokom prošle godine bila je dvaput metom državnog udara. Od tada je, pogođena separatističkim težnjama na sjeveru, (inspirisanim etničkim nacionalizmom i vjerskim fanatizmom) krhka vlast u Bamakuu  pod snažnim uticajem jednog nižeg oficira malijske vojske.

     Kapetan Sanogo je toliko moćan da je u decembru bez sudske odluke naredio hapšenje malijskog premijera, koga su 11. decembra bukvalno iznijeli iz rezidencije, razvalivši mu prethodno nogama vrata od kancelarije. Ovo se računa kao drugi vojni udar, dok je rezlutat prvog bilo imenovanje istog tog premijera. Iza oba udara stajao je upravo kapetan Sanogo. I danas, skoro dva mjeseca nakon ovog nemilog događaja, vlast u Maliju je i dalje pod jakim uticajem vojske. Iste one vojske sa kojom su francuski vojnici prije nekoliko dana oslobodili Timbuktu od islamista sa sjevera.

     Ovako prenešena situacija postavlja pitanje razlike između sirijskog i malijskog slučaja. I jedan i drugi bi mogli da se definišu kao “nenarodni” režimi, čemu onda dvostruki standardi?

     Razlika je u nestabilnosti jedne od, do skoro najstabilnijih demokratija u Africi, što Sirija svakako nije bila prije konflikta. Nestabilnost je otpočela tuareškim separatizmom na sjeveru koji je, iskreno govoreći, imao krajnje sekularne i demokratske ambicije u trenutku proglašenja nezavisne republike Azavad. Kako se pobuna na sjeveru razvijala “sekularisti” su gubili uticaj pred nespretno odabranim partnerima (domaćim i džihadistima uvezenim od sjevernih susjeda) koji su pozivali na formiranje države bazirane na šerijatu. Filip Bolopion iz Hjuman rajts voča, već svjedoči o zabrani gledanja televizije i slušanja radija, kaznenim amputacijama i brojnim drugim mučenjima na sjeveru. S druge strane, kao glavni razlog vojne pobune na jugu je “loš menadžment” konflikta od strane vlade u Bamakuu. Kako to biva u ratovima, umjereniji glasovi su u najkraćem roku utišani.

     Podatak da 96% stanovništva u Maliju podržava intervenciju Francuske, kao i činjenica da odluka francuskog predsjednika o intervenciji uživa podršku većine javnog mnjenja kod kuće donekle daje legitimitet francuskom učešću u konfliktu. Zeleno svijetlo od strane UN, kao i logistička podrška EU i NATO partnera pokazuje rijetki konsenzus svih bitnijih međunarodih autoriteta.

     Zašto je ovaj konflikt od važnosti za budućnost EU?

     Kako je borba protiv terorizma jedan od prioriteta evropske odbrambene politike, situacija na sjeveru Malija alarmantna je upravo zbog toga što nam iskustvo dosta govori o plodnosti tla pod upravom džihadista za obuke terorista. Strah od prelivanja konflikta preko granice u ,na terorizam osjetljivi Alžir, dovoljno je da ovaj konflikt bude u fokusu evropskog, pa i globalnog javnog mnjenja.

     Francusku intervenciju u Maliju prati sve intezivnija debata oko jedinstvene evropske odbrambene politike. Uz ostale teme koje su već dovoljno opteretile “sferu federalizacije” EU, kao što su fiskalna unija, dužnička kriza, britanski izolacionizam… odbrambena politika je već duže vrijeme istisnuta sa dnevnog reda. Jedan od razloga su i brojni glasovi unutar unije koji u NATO-u vide dovoljan stepen integracije kada je odbrana u pitanju.

     Upravo univerzalnost akcije u Maliju može biti podstrek “mobilizaciji političke volje potrebne za reaktiviranje debate o odbrambenoj politici EU” kako je to primjetio Pol Goldšmit, bivši direktor u Evropskoj komisiji.

     Podrška ministara vanjskih poslova zemalja članica EU, koju su saopštili francuskom kolegi Lorenu Fabiusu prilikom prošlonedjeljnog sastanka, dobar je signal za “federalnu stvar”. Ova podrška nije samo verbalna, jer su je već ispratile brojne aktivnosti zemalja članica, za sada uglavnom logističke,  ali je vrlo moguća i podrška u slanju kopnenih snaga.

     “Zbog toga je ovo jedinstvena šansa da se demonstrira dodata vrijednost EU i da se pokaže da u njoj leži rješenje, prije nego uzrok problema sa kojima se susrećemo. Uz relativno mala odricanja svih, u zamjenu dobijamo dugotrajne pogodnosti.”2 – navodi se u dalje u Goldšmitovom tekstu objavljenom na sajtu organizacije “Sauvons l`Europe”.

     Kako odbrambena politika košta, pa je tako procijenjeno da će misija u Maliju koštati Francusku oko 12 miliona eura, jasno je da se do formiranja nječega što bi se zvalo evropska odbrambena politika ne može doći bez jasne i koherentne ekonomske i finansijske politike. “Federalizacija” odlučivanja u ovim segmentima eurointegracija mogla bi da dovede samo do pravovremenijeg reagovanja na sve bezbjedonosne rizike. Da je tako bilo u slučaju Malija, vjerovatno bi se izbjegle brojne žrtve i stradanja i u ovom konfliktu.

     Evropljanima mora biti jasno da bez jedinstvenog glasa na svjetskoj pozornici gubimo trku sa ostalima, i da kao kakofonija nacionalnih interesa imamo daleko manje šanse da ostanemo model čije su “vrijednosti oduvijek inspirisale ostatak svijeta”3.

1,2, 3  http://www.sauvonsleurope.eu/la-guerre-au-mali-un-risque-supplementaire-ou-une-opportunite-pour-la-cohesion-de-lunion-europeenne/

Autor je Ljubomir Filipović, potpredsjednik UEF Crna Gora i član predsjedništva Foruma mladih Socijaldemokratske partije Crne Gore

Crna Gora i EU

više o tome…

Institucije EU

Evropska unija je utvrdila jedinstveni institucionalni okvir u cilju unapređenja svojih vrednosti, postizanja svojih ciljeva, očuvanja svojih interesa, kao i obezbeđenja koherentnosti, efikasnosti i kontinuiteta svojih politika i akcija. Institucije EU jesu:

Evropski parlament

Evropski parlament predstavlja instituciju Evropske unije sa najvećim demokratskim legitimitetom, jer predstavlja građane Unije, koji poslanike biraju neposredno od 1979. godine, svakih pet godina, na demokratskim izborima. EP plenarno zaseda u Strazburu i Briselu, u kome se održava i rad Komiteta, dok se Sekretarijat EP nalazi u Luksemburgu. Prema Lisabonskom ugovoru predviđeno je da maksimalni broj poslanika u Parlamentu iznosi 750 plus predsednik. Pritom, Ugovorom nije izvršena raspodela poslaničkih mesta između država članica, već se samo daju kriterijumi na osnovu kojih će Evropski savet jednoglasno, na inicijativu i saglasnost Evropskog parlamenta, svojom odlukom to učiniti. Prvi kriterijum je da minimalni broj poslanika koje ima država članica iznosi 6 (sada 5 – Malta), a maksimalan 96 (sada 99 – Nemačka). Drugi je tkz. načelo degresivne proporcionalnosti koji ide na uštrb zemalja sa većim brojem stanovnika. Poslanici u EP predstavljaju svoju političku partiju i svoje građane, tako da su grupisani u političke grupacije, a ne na nacionalnoj osnovi. Najbrojnija politička grupacija u EP su Evropske narodne stranke – Evropski demokrati, Partije evropskih socijalista i Savez liberal-demokrata za Evropu.

Lisabonski ugovor nastavlja ranije započeti trend jačanja uloge i značaja Evropskog parlamenta. Tako Evropski parlament zajedno sa Savetom vrši zakonodavne i budžetske funkcije, vrši političku kontrolu i daje mišljenja u skladu sa uslovima predviđenim Ugovorom. Uloga EP je ojačana i u postupku izbora predsednika Komisije. Evropski parlament kontroliše rad ostalih institucija EU, bira evropskog ombudsmana i daje saglasnost na svako proširenje EU. Za predsednika EP je nakon junskih izbora 2009. izabran Jirži Busek.

Evropska komisija

Evropska komisija je najvažnija izvršna institucija EU. Komisija radi na unapređenju opšteg interesa Unije i u tu svrhu preduzima unicijative. Ona se stara o primeni ugovora, kao i mera koje su, u skladu sa njima, usvojile institucije Unije. Ona nadgleda primenu prava Unije, koje se sprovodi pod kontrolom Suda pravde Evropske unije. Komisija realizuje budžet i rukovodi programima; vrši koordinacione, izvršne i upravne funkcije u skladu sa uslovima utvrđenim ugovorima. Komisija se bira na period od 5 godina. Članovi Komisije se biraju na osnovu njihove opšte sposobnosti i njihovog evropskogang ažovanja i između lica koja garantuju da će potpuno nezavisno vršiti svoje funkcije

Komisija imenovana između datuma stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona i 31. oktobra 2014. godine sastavljena je od predstavnika svake države članice ( u ovom trenutku 27 članova), uključujući njenog predsednika i visokog predstavnika Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti, koji je pri tome jedan od njenih potpredsednika. Od 1. novembra 2014. godine, Komisija će biti sastavljena od određenog broja članova, uključujući njenog predsednika i visokog predstavnika Unije za spoljen poslove i politiku bezbednosti, koji odgovra broju od dve trećine država članica. Članovi Komisije biraju se između državljana država članica na osnovu apsolutno ravnomernog sistema rotacije zemalja članica, koji treba da na zadovoljavajući način izrazi demografske i geografske karakteristike država članica. Iako vlade predlažu komesare, oni u svom radu nikako nisu njihovi predstavnici, oni su nezavisni od svojih država i ne smeju ni tražiti uputstva od njih.

Oblasti nadležnosti komesara su: saobraćaj i energetika; konkurencija; poljoprivreda, seoski razvoj i vodoprivreda; privreda i informatičko društvo; unutrašnje tržište, poreska politika i carinska unija; istraživanje; ekonomska i monetarna pitanja; razvoj i humanitarna pomoć; proširenje; spoljni poslovi; trgovina; zaštita zdravlja i potrošača; regionalna politika; obrazovanje i kultura; budžet; pravosuđe i unutrašnji poslovi; zapošljavanje i socijalna pitanja.

Predsednik Evropske komisije u periodu 2009 – 2014 je Žoze Manuel Barozo.

Savet Evropske unije (Savet ministara)

Savet je telo u kome se neposredno izražavaju interesi država članica i predstavlja najbitniji zakonodavni organ Unije. On utvrđuje i koordinira aktivnosti u skladu sa uslovima koji su utvrđeni ugovorima. Savet je sastavljen od po jednog predstavnika svake države članice na nivou ministra, koji je ovlašćen da se angažuje u ime države članice koju zastupa i ima pravo glasa, u zavisnosti od oblasti koja se nalazi na dnevnom redu Saveta. Ukupno ima 9 formacija Saveta ministara.

Savet za opšte poslove osigurava konherentnost rada različitih sastava saveata. On priprema sastanke Evropskog saveta i osigurava njegov rad u saradnji sa predsednikom Evropskog saveta i Komisijom. Funkciju predsedavajućeg odgovarajućim saveta naizmenično vrše države članice u Savetu, na osnovu sistema ravnomerne rotacije.

U Savetu se odluke donose kvalifikovanom većinom, jedino u slučajevima kada je to ugovorima drugačije određeno. Sastanci Saveta održavaju se redovno jednom mesečno, a po potrebi organizuju se i vanredna zasedanja, kao i nezvanični sastanci na kojima se ne donose odluke. Savet je nadležan za donošenje odluka radi ostvarivanja Ugovorom utvrđenih ciljeva, donošenje propisa, usaglašavanje ekonomskih politika država članica itd.

Evropski savet
Evrospki savet daje neophodne podsticaje Uniji za njen razvoj i utvrđuje njenu opštu političku orjentaciju i prioritete. Evropski savet čine šefovi država ili vlada država članica, kao i njegov predsednik i predsednik Komisije. Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti Unije, takođe, učestvuje u njegovom radu. Sastaju se najmanje dva puta u jednom polugodištu na zahtev njegovog predsenika. Kada to zahteva situacija, predsednik saziva vanredno zasedanje Evropskog saveta.

Na sastancima Evropskog saveta razmatraju se ključna pitanja od interesa za spoljnu, bezbednosnu i unutrašnju politiku EU, a zaključci se potom objavljuju u vidu saopštenja i imaju ulogu smernica za rad institucija EU. Evropski savet donosi, pre svega, političke odluke, a ne pravne pa se stoga i ne pojavljuje kao zakonodavni organ, iako njegove odluke imaju dalekosežne posledice.

Sud pravde Evropske unije

Sud pravde Evropske unije obuhvata Sud pravde, Prvostepeni sud i specijalizovane sudove. On osigurava poštovanje prava u okviru tumačenja i primene ugovora. Sud pravde je sastavljen od po jednog sudije iz svake države članice ( trenutno 27 sudija), a pomoć mu pružaju pravobranioci. Prvostepeni sud je sastavljen od najmanje po jednog sudije iz svake države članice. Sudije i pravobranioci Suda pravde i Prvostepenog suda biraju se između lica koja nude svaku garanciju za nezavistan rad.

Sud pravde Evropske unije odlučuje o tužbama koje podnose države članice, institucije, fizička ili pravna lica; u toku prethodnog postupka, na zahtev nacionalnih sudova, o tumačenju prava Unije ili o validnosti akata koja su usvojile institucije Unije; kao i o drugim slučajevima koji su predviđeni ugovorima.

Presuda Suda pravde evropske unije je konačna i ima jaču snagu od presuda vrhovnih sudova država članica. Budući da presude Evropskog suda imaju snagu izvora prava, uloga suda nije više samo sudska, već on ima i zakonodavnu funkciju. Presude Suda su konačne i nema prava žalbe, a još se nije desilo da država članica ne ispuni šta joj sud naredi. Alternativa povinovanju presudi je istupanje iz članstva EU. Sedište Suda je u Luksemburgu.

Evropska centralna banka

Usvajanjem Lisabonskog ugovora Evropska centralna banka je uključena u listu glavnih organa Unije. Time je izmenjen i nčinimenovanjapredsednika, potpredsednika i članova izvršnog odbora. Njih imenuje Evropski savet, odlučujući kvalifikovanom većinom, na preporuku saveat i nakon konsultovanja Evropskog parlamenta i Saveta guvernera Evropske centralne banke. Evropska centralna banka i nacionalne centralne banke sačinjavaju Evropski sistem centralnih banaka. Evropska centralna banka i nacionalne centralne banke država članica čija je moneta evro, i koje obrazuju Evrosistem, vode monetarnu politiku Unije. Glavni cilj ESCB-a jeste održavanje stabilnosti cena. ECB ima svojstvo pravnog lica, nezavisna je u vršenju svojih nadležnosti i u oblasti upravljanja finansijama. Ona je jedina ovlašćena da odobrava emitovanje evra.

Evropski računovodstevni sud

Evropski računovodtevni sud je osnovan Ugovorom o izmenama finansijskih propisa u julu 1975. godine, sa radom je počeo u oktobru 1977. godine. Ugovorom o Evropskoj uniji ovaj sud je dobio status organa EU. Evropski računovodstveni sud nadležan je da kontroliše prihode i troškove institucija EU, garantuje zdravo finansijsko upravljanje i omogućava Evropskom parlamentu da odobri izvršavanje budžeta. Sedište Evropskog finansijskog suda nalazi se u Luksemburgu.

Materijal preuzet sa sajta UEF-a Srbija.

Istorijat EU

Evropska unija nastala je na temeljima tri evropske zajednice, koje su osnovane po okončanju Drugog svetskog rata. Evropski lideri bili su uvereni da je ekonomsko i političko ujedinjenje jedini način da se osigura trajni mir između njihovih zemalja. Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je 1950. godine predložio ujedinjenje industrija za proizvodnju uglja i čelika u zapadnoj Evropi. Godinu dana kasnije osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ). Ova zajednica je imala šest zemalja osnivača: Belgija, Savezna Republika Nemačka, Luksemburg, Francuska, Italija i Holandija. Donošenja odluka o pitanjima industrija za proizvodnju uglja i čelika u ovim zemljama preneseno je u ruke nezavisnog, nadnacionalnog tela pod nazivom “Visoka vlast”. Žan Mone je bio prvi predsednik ovog tela.

Zahvaljujući uspešnom funkcionisanju Evropske zajednica za ugalj i čelik šest zemalja odlučilo je da napravi korak dalje i integriše i druge sektore privrede. One su 1957. godine potpisali Rimski ugovor kojim je uspostavljena Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM) i Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Tri evropske zajednice su 1967. godine ujedinjene i počele su da funkcionišu institucije zajedničke za sve tri Zajednice – Komisija, Savet ministara i Evropski parlament.

Od početnih šest država članica u šest proširenja evropskoj porodici su se pridržile i Danska, Irska, Velika Britanija (1973); Grčka (1981); Španija, Portugal (1986); Austrija, Finska, Švedska (1995); Češka Republika, Slovačka, Poljska, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija, Kipar i Malta (2004); Bugarska i Rumunija (2007).

Danas Unija ima 500 miliona građana i 27 država članica.

Na Evropsku uniju otpada 20% svetske trgovine i 25% svetskog bruto proizvoda. Unija pruža 55% ukupne svetske razvojne pomoći.

Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (Ugovor iz Pariza)

Potpisan u Parizu 18. aprila 1951.
Stupio na snagu 23. jula 1952.
Ugovorom iz Pariza osniva se Evropska zajednica za ugalj i čelik kojoj pristupaju Francuska, Savezna republika Nemačka Nemačka, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Ideja zemalja potpisnica, inspirirana Šumanovim planom, bila je da se započne saradnja u proizvodnji uglja i čelika kako bi se u budućnosti postigla ekonomska unija među državama. Za razliku od osnivačkih ugovora Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju koji su osnovani na neodređeno vreme, Ugovor o Evropskoj zajednici za uglja i čelik bio je potpisan na pedeset godina i važio je do 23. jula 2002. godine.

Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice
Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju (Rimski ugovori)

Usvojen u Rimu 25. marta 1957.
Stupio na snagu 1. januar 1958.
1955. godine u Mesini je održana konferencija na kojoj su učestvovali ministri spoljnih poslova zemalja članica Evropske zajednice za ugalj i čelik koji su između ostalih pitanja na dnevnom redu raspravljali i o stvaranju Evropske ekonomske unije koja bi se mogla ostvariti stvaranjem jedinstvenog tržišta i uvođenjem četiri slobode (sloboda kretanja ljudi, rada, kapitala i robe). Pregovori su trajali do februara 1957. godine, a 25. marta iste godine u Rimu su potpisana dva ugovora – Ugovor Evropske ekonomske zajednice i Ugovor Evropske zajednice za atomsku energiju, poznatiji pod nazivom Rimski ugovori. Cilj njihova osnivanja bio je stvaranje jedinstvenog tržišta i približavanje ekonomskih politika država članica kako bi se postigao jedinstven razvoj ekonomija, kontinuirani ekonomski razvoj i povećao standard života stanovnicima država članica.

Jedinstven evropski akt

Potpisan 17 – 28. februara 1986.
Stupio na snagu 1. jula 1987.
Ugovorom je inicirana evropska monetarna i politička unija i razvoj slobodnog unutrašnjeg tržišta, regulisana spoljnopolitička saradnja država članica, proširena isključiva nadležnost Evropske ekonomske zajednice na oblasti, kao što su zaštita životne sredine, istraživačka, tehnološka i regionalna politika i izvršene značajne institucionalne promene – veći uticaj u odlučivanju Evropskog parlamenta i uvođenje kvalifikovane većine kao preovlađujuće u načinu odlučivanja Saveta ministara.

Ugovor o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta)

Potpisan 7. februara 1992.
Stupio na snagu 1. novembra 1993.
Najveća novina ovog ugovora odnosi se na “trostubačnu” strukturu koja podsjeća na grčki hram. Radi se o tri stuba Europske unije: nadnacionalni (prvi stub), zajednička spoljna i bezbednosna politika (drugi stub) i saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjim poslovima (treći stub). Kako je to navedeno u članu 1. Ugovora, Evropska unija ne zamenjuje već postojeće tri zajednice, niti je to četvrta organizacija koje se nadovezuje na već postojeće tri. U Evropskoj uniji realizuje se model međudržavne suradnje koji je izvan institucionalne strukture već postojećih triju zajednica s ciljem stvaranja saradnje među državama članicama u određenim područjima. Ta se saradnja odnosi posebno na zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i pravosudnu i policijsku saradnju u krivičnim stvarima.
Ciljevi, definisani u članu 2. Ugovora o Evropskoj uniji su:
– promovisanje uravnoteženog ekonomskog i socijalnog razvoja stvaranjem unutrašnjeg prostora bez granica;
– poboljšavanje politike ekonomske i socijalne kohezije;
– kreiranje ekonomske i monetarne unije;
– afirmisanje na međunarodnoj sceni evropskog identiteta na području bezbednosti i odbrane;
– poboljšavanje zaštite interesa i prava građana država članica stvaranjem evropskog državljanstva;
– razvijanje saradnje na području pravosuđa i unutrašnjih poslova, posebno u pitanjima krivičnog prava.

Ugovor iz Amsterdama

Potpisan 2. oktobra 1997.
Stupio je na snagu 1. maja 1999.
Nakon Jedinstvenog evropskog akta i Ugovora iz Mastrichta ovo je treći ugovor kojim su napravljene značajne promene u Osnivačkim ugovorima. Jedna od bitnijih novina uvedena Ugovorom iz Amsterdama na području politika zajednice je preuzimanje obaveze zajednice za povećanje stope zaposlenosti. Osnivački ugovor Evropske zajednice dopunjen je za novo poglavlje o problematici zapošljavanja, u kojem je iako se kaže da je odgovornost na području zapošljavanja na državama članicama, zadan cilj povećanja saradnje na evropskom nivou.
Druge se promene odnose na politiku u oblasti životne sredine, javno zdravstvo, socijalnu politiku i zaštitu potrošača. Najvažnija novina Ugovora iz Amsterdama je promena na području saradnje pravosuđa i unutrašnjih poslova. Neke od oblasti politika koji su se prema Ugovoru iz Mastrihta nalazile u trećem stubu prebačeni su u prvi stub – što znači da su oblasti koje su prethodno bile u domenu međudržavne saradnje (izdavanje viza, davanje azila, zajedničke akcije na području imigracija, saradnja u oblasti granica, zakonodavna saradnja na civilnom području i sva pitanja koja se odnose na slobodno kretanje osoba) nadnacionalizovane.

Ugovor iz Nice

Potpisan u Nici 26. februara 2001.
Stupio na snagu 1. februara 2003.
Glavni je cilj ovog ugovora bio je pronaći novo institucionalno uređenje kako bi Evropska unija spremno dočekala proširenje na deset novih članica, a to se ponajviše odnosi na:
– novu raspodelu broja predstavnika država članica u institucijama i organima Unije (Evropski parlament, Evropska komisija, Ekonomski i socijalni komitet i Komitet regiona);
– povećanje nadležnosti Predsednika Komisije. Ugovor mu dodeljuje odgovornost rukovođenja Komisijom, omogućuje mu da donosi odluke o unutrašnjoj strukturi, o nominovanju potpredsednika i da odluči o mogućim ostavkama pojedinog člana Komisije;
– uvedena je procedura prethodnog obaveštenja koja se primenjuje u slučaju da su utvrđena kršenja osnovnih prava u nekoj državi članici. U tom slučaju Savet konsultuje državu članicu i samo nakon što joj je preneo određenu preporuku, može, ako je potrebno, doneti i druge odluke;
– kako bi se olakšala procedura donošenja akata, Ugovor predviđa da se odluke u Savetu donose kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno.

Ugovor o funkcionisanju Evropske unije (Ugovor iz Lisabona)

Potpisan 13. decembra 2007.
Stupio na snagu 1. decembra 2009.
Službeni naziv Ugovora je “Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije (Ugovor iz Mastrihta) i Ugovora o stvaranju Evropske ekonomske zajednice (Rimski ugovor)”.
Najbitnije izmene koje Ugovor donosi su dve nove funkcije unutar institucionalnog sistema EU i to – Predsednik Evropskog saveta i Visoki predstavnik Unije u oblasti spoljne politike i politike bezbednosti u cilju jačanja pozicije Evropske unije na međunarodnoj sceni. Evropska centralna banka postaje jedna od osnovnih institucija Evropske unije, Evropski parlament u procesu donošenja odluka dobija još jaču ulogu jer procedura saoslučivanja ostaje osnovni zakodnodavni postupak, dok Povelja o osnovnim pravima postaje integralni deo Ugovora. Ugovor je prvobitno odbijen na referendumu u Irskoj, dok su u dopunskim protokolima Velika Britanija, Poljska i Češka izuzete od primene nekih odredbi Ugovora koji se odnose na Povelju o osnovnim pravima.

Materijal preuzet sa sajta UEF Srbija.